Intervju - Dejan Zečević, reditelj filma "Procep"

- Film “Procep” je najavljen prošle zime, na 43. Festu, a već na ovogodišnjem, 44. festivalu ima premijeru. Kako ste to postigli?

D. Z.  - Ceo sistem produkcije je tako organizovan da smo posle najave vrlo brzo ušli u realizaciju. Snimanje nije dugo trajalo, tako je sve upakovano da smo za samo nešto više od tri nedelje snimili film. Postprodukcija je bila malo duža zbog puno specijalnih efekata, nekoliko scena je kompletno CGI. To je jedna, uslovno rečeno, industrija koja tako funkcioniše, gde su važni termini izlaska filma, dogovori za prodaju i distribuciju. Ja sam se prosto uključio kao deo cele te male mašinerije, koju su ovde pokrenuli producenti Milan Todorović i Marko Jocić. Priključili su se partneri iz Južne Koreje i Slovenije. Bio sam deo tima i pokušao da se na najbolji način priključim njihovoj koncepciji, da napravim nešto sa čime oni posle mogu dalje da barataju. 

- Kakvo Vam je iskustvo donela ta saradnja?

D. Z.  - Zanimljivo je uopšte  da se sretnete, a pogotovo da radite sa ljudima iz dalekih zemalja, da provedete neko vreme sa ljudima iz tako drugačije kulture. Bio sam u Južnoj Koreji s filmom “Neprijatelj” na festivalu u Busanu, imao sam lepa iskustva i sa publikom i sa organizatorima. Dopala mi se atmosfera, način komunikacije, odnos prema ljudima i prema poslu. To se nastavilo sa gospodinom Ti Džej Čungom i njegovim saradnicima koji su sa nama radili na filmu “Rift”. Imali smo kontakte u nekoliko faza, prvo smo razgovarali nakon što su pročitali scenario, zatim su tokom snimanja bili ovde, a na kraju su i duže boravili radi postprodukcije.

Za mene je bio izazov da se priključim već oformljenom konceptu, prvenstveno mislim na onaj koji su oformili  Jocić i Todorović (“Zona mrtvih”, “Mamula”) želeći da se bave produkcijom koja izlazi napolje i ima publiku među onima koji vole SF, horor, triler, a to je vrlo razgranato tržište. Bilo mi je interesantno da pronađem svoje mesto u tom procesu, koji je nudio i lepe mogućnosti kao što je raditi film na engleskom, tematski drugačiji od onoga što bih mogao da radim za ovdašnje tržište, a najinteresantniji aspekt bio je rad sa glumcima koji dolaze iz Amerike, Slovenije i Srbije.
Na drugoj strani, projekat je imao i teškoća u smislu ograničenosti u nekim aspektima, prilagođenja onome  što oni žele da bude konačni proizvod. Ima nekih stvari za koje se kao reditelj i ne pitaš. U nekima si, naravno, jako važan. Ukupno gledano, bilo je to zanimljivo iskustvo.
 

 - Da li su producenti imali neke specifične zahteve u vezi sa sadržajem ili stilom filma?

D. Z. - Kada je krenulo osnovno pičovanje moje ideje šta bi trebalo da bude pravac filma, oformljen je scenaristički tim uz njihove kolege i saradnike iz prethodnog projekta, a to su Beri Kiting i Milan Konjević. Ja sam učestvovao u tom procesu, bilo je razmišljanja o nekim stvarima, ali ne previše, jer se moja ideja od početka uklopila u koncept koji im je bio potreban. U postprodukciji i montaži takođe smo dosta razgovarali, a ja sam se ekstra trudio da ih čujem, više nego kada radite film koji je klasičan domaći, evropski film gde je ipak osnovna stvar da se reditelj osloni na svoju viziju. Ovde sam se, naravno imajući neku svoju viziju kako to treba da izgleda, stvarno trudio da ih oslušnem, jer sam želeo da ispunim očekivanja koja su potrebna za tu vrstu produkcije. Bilo je situacija gde smo imali drugačija mišljenja. Tada sam upošljavao što više energije da ih tačno razumem šta hoće, a ne da samo mislim šta bih ja želeo. To je tako zamišljeno da ima smisao jedino ako bude funkcionisalo na tržištu. Imate producenta koji naročito brine o Dalekom istoku, sa svojim vizijama koje su često bile vezane za vizuelno-zvučni koncept, na drugoj strani Marka i Tokija koji su već iskusni jer su prodavali svoje filmove i poznaju to tržište, za razliku od mene koji volim te stvari, ali nisam duboko u materiji. Na kraju vidite da je stvarno imalo smisla nešto što su tražili da se uradi ovako ili onako, jer to publika prepoznaje i na osnovu toga brzopotezno odlučuje da li će da kupi kartu, iznajmi DVD... 
To je potpuno nova dimenzija za mene kao učesnika u jednom procesu. Mislim da je posao reditelja i da pomiri neke stvari i da ih usmeri u jednom pravcu. Nije mi problem na filmu, a sve manje i u životu, kada imam različito mišljenje u odnosu na nekoga. Nekako verujem da iz svake situacije može da se izvuče nešto korisno i nešto dobro.
 

- Kakva je bila saradnja sa internacionalnim glumačkim ansamblom, posebno sa zvezdom ovog žanra Kenom Forijem?

D. Z. - Imao sam super ekipu glumaca. Veliko je zadovoljstvo u karijeri probati saradnju na stranom jeziku, imati glumce sa velikim iskustvom, a koji dolaze iz potpuno drugačije vizije filma. Sa Kenom je bila dobra saradnja. On je izgradio ogromnu karijeru u određenom tipu i filmova i uloga. Strašno brine o svom imidžu, o svojoj publici. Određeni momenti i postupci u filmu njemu su važni ne samo za taj film nego generalno za njegovu karijeru. Ja sam išao na neku vrstu provokacije, jer smo u filmu imali malu promenu njegovog ustaljenog načina pristupa liku. Napravio je jako zanimljivu ulogu. Bilo mi je super da ponekad razgovaramo na temu koja nije vezana za konkretnu scenu nego za njegov imidž. Osetite se u najpozitivnijem smislu kao klinac, sa tako ozbiljnim tipom koga ste gledali u sto filmova sad raspravljate na koji način će da odradi neku stvar. Bilo je i opušteno, Ken ima smisla za humor, a ja volim da funkcionišem u opuštenoj atmosferi, tako da smo se puno šalili. Nadam se da je i njemu bilo prijatno. On je veliki profesionalac, bez obzira što ima i ozbiljne godine. 
 

- Prvi put ste radili i sa slovenačkom glumicom Katarinom Čas. Kakvi su Vam utisci? 

D. Z. - Prezadovoljan sam Katarinom Čas, koja igra glavnu ulogu. Ona je predivna osoba i sjajna glumica. Vrlo smo se lepo razumeli. Pošto njen lik nosi film, želeo sam da damo jedan sloj koji nije samo “ženska u opasnoj situaciji”, pa smo uneli lejer priče koji pomalo nosi miris dramatike i čak tragedije. To je ona vrlo lepo prigrlila.
Imao sam priliku da radim i sa predivnim  Montijem Markamom. To je glumac koji ima možda već i 80 godina, legenda američke televizije, snimio je na hiljade epizoda raznih TV serija. Taj inteligentni gospodin pomogao nam je svojim iskustvom u raznim situacijama.  Tu je bio i Dragan Mićanović koji je već snimao strane filmove i sa kojim je takođe zadovoljstvo raditi. Pa onda Denis Murić, pretalentovani mali genijalac. Zatim Sonja Vukićević, Miroljub Lešo.
 

- Da li je bilo i nekih problema tokom snimanja?

D. Z. - Svi u ekipi su bili divni, mada je proces bio fizički težak zbog kratkog vremena za snimanje i zbog komplikovanih scena. Imali smo problem kada je Katarina slomila nogu u jednoj akcionoj sceni, ali pošto je ona pravi tip ostala je na snimanju. Onda smo kombinovali kadrove u kojima ona stoji i govori, a dubleri hodaju. Zato smo morali da tumbamo plan. Pitao sam Kena i Mortija: Momci, jel' bismo mogli sutrašnju scenu da snimamo danas? Znam da je to gomila teksta planiranog za sutra, ali oni su odmah krenuli sa tim replikama. Dakle, glumci znaju ceo scenario napamet. To je za mene bio jako zanimljiv momenat. 
 

- Šta mislite kako će “Procep” primiti publika u Srbiji?

D. Z. - Film je proizveden prvenstveno za ljude koji konzumiraju tu vrstu filma. Ono što sam ja želeo jeste da dodamo neke stvari koje ga mogu učiniti interesantnim i publici koja ne gleda isključivo SF ili horror. Ja volim takve filmove, ali nisam fanatik. Svestan sam da veliki procenat tih filmova nije preterano kvalitetan. Tu je bila moja unutrašnja borba i nekakav kreativni proces da unutar zadatih tema, postavki koje su potrebne, ubacim elemente koji bi meni i nekome ko nije samo fan SF-a i horora mogle da budu na neki način inspirativne. To je klackalica na kojoj sam se nalazio i na kojoj su uostalom i producenti želeli da naprave sledeći korak u njihovoj koncepciji. 
Naravno, to ne može da se meri sa drugom vrstom filmova, a nema ni potrebe. To je jedan drugačiji univerzum i u tome je lepota takvog filma, nema tu neke dalje filozofije. Meni je bilo strašno drago kada su Marko i Toki krenuli sa tim, pa gledate nešto što je „palo s Marsa“ za našu kinematografiju. Ne možete ga posmatrati istim očima, a za mene je lepa baš ta različitost. Ako kao nekakav autor, filmadžija možete da se nalazite u tako različitim kontekstima, to je za mene predivno. To je radost i igra, bez toga ne bih voleo ovaj posao.
 

- Vaš opus karakteriše upravo raznovrsnost. Snimali ste dramu i komediju, horor, politički triler… Koji biste žanr još želeli? 

D. Z. - Ima još puno stvari koje bih voleo da probam. Želeo bih epohu. Imao sam nedavno priliku da to malo dotaknem u seriji „Čizmaši“, ali voleo bih nešto iz srednjeg veka. Uvek mi je zanimljivo stvaranje svetova koji nisu deo moje realnosti i današnjice. Interesantno mi je kada mogu da stvorim neki svet, bez obzira da li je to horor, SF ili neka prošlost ili neki art haus.
 

- Nedavno ste završili snimanje filma “Izgrednici”. O kakvom projektu je reč?

D. Z. - To je psihološka drama, po scenariju Đorđa Milosavljevića, a producent je “Biberče”. Radi se o jednoj posebnoj viziji naše realnosti. Želeo sam da se pozabavim nekim problemima koji čine deo naših života , vrlo ekstremnim problemima nasilja mladih ljudi, ali kroz potpuno drugačiju perspektivu, kroz, da tako kažem, naučni pogled na tu stvar. Nadam se da ćemo napraviti vrlo poseban film koji će, ako ništa drugo, postaviti mnogo pitanja.
 

- Radite već više od dve decenije. Da li su se i kako u tom periodu promenili uslovi u srpskoj kinematografiji?

D. Z. - Nešto ne mogu da se setim da je bilo previše različito ranije, da je bilo bolje. Bilo je faza da bude malo bolje, ali uvek mi se čini da je bilo te kuknjave po sistemu: Eh, kad bi... Na tome smo se izgradili, verovatno bismo se zbunili kada bi sve bilo savršeno. S vremenom se polako distanciram od te vrste problema koje ne mogu da kontrolišem. Trudim se da gradim svoju perspektivu, svoj svet, tako da postajem sve slabiji sagovornik  na temu kakva nam je sadašnja kinematogafija, da li je nekada bilo bolje ili gore. Polako ali sigurno bežim u svoju realnost, u kojoj najbolje plivam.
 

- Niste prvi put učesnik Festa, ali ste prvi put u takmičarskom programu. Šta mislite o novom konceptu?

D. Z. - Svakako je lepo da nešto što uradite uđe na Fest, da prođe tu selekciju. Imam dugačku ljubav sa Festom, od odlazaka na projekcije do učešća u programu, a jedne godine sam radio i neke reklame za Fest. Takmičarski program ga stavlja na mapu festivala i daje mu identitet, konkretizuje stvari i to je svakako zanimljivo. Svima nama koji se bavimo filmom Fest je nešto što nas je verovatno aktiviralo da zavolimo film, bio nam je jedna od prvih ljubavi, prvih koraka ka toj neizmernoj ljubavi prema kinematografiji. Svako od nas ima deo u svom srcu vezan za Fest. Samim tim veliko je zadovoljstvo biti deo te priče. Pa još ako mogu da svojim radom pomognem da bude zanimljivije, raznovrsnije, a vidim da ova koncepcija otvara prostor i za malo drugačiju vrstu filmova, u kojoj eto i “Rifta”, onda mi je to veoma drago.

Projekcija  filma Procep na 44. FEST-u:
06. Mar | 22:00 | 350 RSD, Sava centar