Marin Malešević, reditelj filma „Apofenija"

- Izraz apofenija se veoma retko koristi u svakodnevnom govoru. Šta taj pojam označava u kontekstu Vašeg filma?

M. M. - Istina je da se taj termin retko koristi, ali sa druge strane rekao bih da ga je svako - u većoj ili manjoj meri - iskusio. U filmu je njegova uloga veoma konkretna u smislu motiva koji će usloviti da se četiri glavna lika u završnoj sceni filma spoje. Zatim dožive nešto što bi moglo da predstavlja nešto više i veće od njih samih, ali takođe bi moglo predstavljati samo iluziju. U tom smislu ja taj pojam u filmu doživljavam kao izvesnu metaforu postojanja, da li ono ima svrhu ili nema.

- Za sinopsis «Apofenije» nagrađeni ste u Briselu još 2009. godine. Koliko se od tada promenila (ili nije) naša stvarnost i da li biste danas nešto menjali u scenariju?

M. M. - Odredjene dnevno političke okolnosti su se menjale, ali suštinski nije ništa. Da sad imam priliku nešto da menjam to bi više išlo u smeru oblikovanja samog filma kao pokušaja da postane umetničko delo nego u smeru puke aktuelizacije.

- Da li ste, pišući scenario sa Draganom Stankovićem, razmišljali o određenoj publici ili ste radili «za svoju dušu»?

M. M. - Nikada nismo razmišljali o publici. Kad malo bolje razmislim... mi sebe vidimo kao idealnu publiku. Otuda valjda i "globalni uspeh" koji smo postigli.

- Kako ste «pridobili» glumce za svoju viziju i kakva su Vam iskustva sa snimanja?

M. M. - Svi glumci su bili maksimalno profesionalni i saradnja sa njima je bila verovatno i najlepše iskustvo koje imam sa snimanja. Mislim da je sam scenario već bio dovoljno ubedljiv jer su čak i likovi koji se tek sporadično pojavljuju na neki način zaokruženi. Samo snimanje je za mene bilo prilično agonično, mislim da je to standardno kod većine reditelja sem možda kod onih koji se osećaju samodovoljno ili ostvareno u toj poziciji. Danas kad se setim snimanja, uglavnom se setim nekih lepih stvari pa to posmatram kao jedan posebno bujan i sadržajan period u životu na kojem sam zahvalan.

-„Apofenija“ traje tri sata, što je neuobičajeno za srpsku kinematografiju. Kako ste se odlučili na to, da li ste imali neke dileme u montaži?

M. M. - Struktura scenarija je takva da u filmu ne postoji jedan glavni lik već njih četiri. Pošto je za razumevanje filma bitno da se prikažu intimne okolnosti svakog od njih, to prosto zahteva određeno vreme. Zapravo, pre snimanja nismo razmišljali o tome da li će film trajati dva ili tri sata. Za mene je dužina filma nebitna. Sem u smislu koliko vam sama forma omogućava postizanje željenog efekta. Mislim da se ni književna publika ne deli na ljubitelje  Harmsa ili na one kojima više leži nešto poput Josifa i njegove braće.

- Egoizam je jedna od bitnih tema «Apofenije», a takođe velika boljka današnjeg vremena. Kako da se lečimo?

M. M. - Varlam Šalamov u jednoj svojoj priči, koja je hronoloski smeštena negde pred kraj njegove robije na Kolimi, opisuje postepeno vraćanje nekih ljudskih osećanja. Tada je napisao da se u njemu prvo pojavilo sažaljenje prema životinjama pa tek onda prema ljudima.

Smatram da je Empatija svakako rešenje. Imam utisak da bi i u godinama koje dolaze - a koje će biti daleko od idiličnih - uloga empatije mogla biti ključna, u smislu: da li ćemo uopšte opstati kao ljudski rod ako zadržimo ovaj kurs egoizma ili će nas priroda ispljunuti kao grešku.

- Vaši filmski junaci odlaze na spiritualnu seansu. Gde je mesto duhovnosti u ovom materijalističkom svetu?

M. M. - Ja duhovnost vidim kao isključivo individualnu osobinu tako da mi je malo teško da procenim globalna strujanja. S obzirom da je duhovnost izvorna potreba ljudskog bića verujem da određena ravnoteža mora da postoji. Saborna duhovnost je, rekao bih, donela diskutabilne rezultate i verujem da će još u ovom veku odredjene religije da dožive "apdejt". Što se tiče trenutnog mesta duhovnosti, mislim da nema sumnje u to koliko je ona marginalizovana.

- Zadnja klapa „Apofenije“ pala je u leto 2012. godine. Zašto se toliko dugo čekalo na premijeru?

M. M. - Mislim da je izraz postprodukcioni pakao aktuelan već 15-ak godina  u našoj kinematografiji. Razlog je uglavnom finansijske prirode.

- Radili ste u nezavisnoj produkciji. Koja je cena opredeljenja za autorski film?

M. M. - Ne znam šta bi u Srbiji predstavljalo neku vrstu pandana nezavisnoj produkciji. Moj utisak je da sem eventualno Kusturice niko od mladih ili reditelja srednje generacije ne može da živi od filma. To su sve potencijalni klošari koji se nekako krpe da u tom minimalno petogodišnjem limbu do sledećeg filma, ako do njega uopšte i dođe, prosto prežive.

Moguće je da reditelji iz Beograda rade u međuvremenu u nekim  reklamnim agencijama ili asistiraju kojekude i za to bivaju plaćeni i da stoga nemam dobar uvid u problematiku, ali iz moje perspektive film je trenutno kod nas samo hobi, doduše takav koji ima tu moć da vam odredi život.

- Šta Vam znači premijera na Festu?

M. M. - Nadam se da ću možda moći jasnije da uvidim mesto gde pripadaju moji filmovi u savremenoj srpskoj produkciji. U tom smislu Fest je najrelevantnije mesto gde možete prikazati svoj film a tu je i taj istorijski kontekst.

- Vaš prvi film «Srce je mudrih u kući žalosti» imao je festivalski, ali ne i bioskopski život. Koji su razlozi i da li će «Apofenija» biti u redovnoj distribuciji?

M. M. - Iako se ta tema često kod filmadžija predstavlja kao krucijalna, cifre na koje nailazimo kada govorimo o broju gledalaca često se kreću od par stotina do par hiljada tako da se pomalo postavlja pitanje relevantnosti svega toga. Ne verujem da udobnija stolica i dolby okruženje tu predstavljaju neki ključni faktor. Razvoj televizije i interneta su učinili svoje, a ne pomaže ni to što vrlo slične uslove možete da ostvarite uz pomoć bima i dobrih zvučnika.

Pretpostavljam da od sedam milijardi ljudi na planeti postoji bar njih sto hiljada koji bi rado odvojili 50 centi da pogledaju najnoviji film, recimo, nekog tajlandskog autora. Kada većina od tog prihoda ne bi završavala kod nekog provajdera koji poseduje hard diskove ili u firmi koja je pre 20 godina okačila kabl na banderu, pretpostavljam da bi se u značajnoj meri popravile egzistencijalne prilike filmskih autora, a time i mogućnost da i sami autori donekle finansiraju svoje sledeće filmove. U tom slučaju ne bi dolazili u ovakve sramne situacije da autori poput Jodorovskog, koji je svoje mesto u istoriji filma obezbedio pre gotovo 50 godina, danas moli preko interneta za sredstva da završi svoj novi film. To verovatno iziskuje napore usmerene ka tome da internet postane opšte dobro, a ne svojina modernih feudalaca.

Sama suština prikazivanja je, od prvih projekcija po kafanama do danas, ostala ista - naći svoju publiku, a to da li se filmovi gledaju u bioskopu ili u kući, čini mi se kao manje bitno.