Filip Gajić, reditelj filma „Sizif K."

 - Debitovali ste u dugometražnom igranom filmu posle duge i plodne pozorišne karijere. Šta Vas je ponukalo da promenite medij i da li ćete još snimati ili je ovo bio samo izlet?

F. G. - To je bio više sticaj okolnosti nego jasna odluka da snimim film. Naravno, da me nije nešto snažno vuklo ka filmu sticaj okolnosti ne bi bio dovoljan. Mada, suštinski rediteljski zanat je sličan u svakom mediju, stvaranje filma je za mene bilo značajno i duboko iskustvo, taj film mi se ozbiljno upetljao u život. Već radim na dva nova scenarija: jedan viskobudžetni i jedan opet gerilski. Ovaj drugi svakako ima više šanse da za prvu klapu.

- „Sizif K.“ pripada magičnom realizmu, teme su filozofske i antropološke, ali u fikciju uključujete i stvarnost i to sa autobiografskim elementima. Šta Vam je bilo najteže u stvaranju ovako složene konstrukcije?

F. G. - Najteža je bila neizvesnost da li ću ikada završiti film, da li će ugledati mrak bioskopa. Šestogodišnje lutanje u traženju filma koji se krio u obimnom materijalu koji sam snimio je često bilo stanje čistog očaja. Kada sam konačno jednoga dana ugledao jednu od mnogih ruku montaže doživeo sam katarzu, nekakav bol je pukao u meni, bio sam iscrpljen i srećan i tužan. Iza te neizvesnosti je bila česta i samoća - sam sam sve gurao, sam sebe sam morao da vučem napred, morao sam puno da čekam i da tražim, saznao sam konačno da je strpljenje najveća moć koju čovek može da stvori.

- Kojoj publici se obraća „Sizif K.“, odnosno gde danas može da se prikazuje autorski film, osim na festivalima?

F. G. - To je jedno od ključnih pitanja budućnosti filma. Publika se osula. Publika ne želi ništa što obavezuje. To je rezultat stanja civilizacije. Teško je reći ko je tu koga napustio - da li filmovi koji su pravljeni kalkulantski, ili publika koja se umorila od filma koji je u velikoj meri i prestao da bude umetnost - teško je odgovoriti. Domaći film je nekada imao sigurnu publiku. Zatim su se paralelno dogodile dve nesreće: jedna je da su bioskopi ubijeni, druga je da su reditelji previše manipulisali i kalkulisali - nisu pratili svoje ranjivo srce već su tragali za tim šta je poželjno, gde je profit  i šta je to politički korektno. Svi igraju na zicer, publika to nije osvestila ali jeste osetila.

Najveću krivicu u tom smislu nose reditelji - previše su hteli da budu uspešni i međunarodno priznati što nisu postigli, a izgubili su domaću publiku. Kada za 100 godina neko bude gledao naše filmove iz poslednje dve decenije misliće da su ovde živeli samo i isključivo nabildovani mafijaši, ratni zločinci, narkomani i seksualni manijaci. Nema stvarne poetike, tu je samo ona imitirana, tuđa. Biti kritičan iz ljubavi prema svojoj zemlji i ljudima i posipati se pepelom po glavi iz interesa su dve sasvim različite stvari. Nema hrabrosti, nema rizika, nema one mučne potrage za istinom. Radi se šablonski. To nije samo bolest koja je slomila film, to je ista bolest koja je slomila sve druge umetnosti. Umetnici su izdali umetnost.

- Sada ste učesnik Festa. Da li ste i redovni gledalac ili preferirate neke druge festivale?

F. G. - Da, volim da posećujem festivale, pokušavam da „izmerim“ temperaturu sveta koji ne poznajem, volim filmove iz dalekih zemalja i volim domaći film u nadi da će se pojaviti  snažni  autori kakvi su Puriša Đorđević i Živojin Pavlović. Veliki filmski festivali su jaki koliko je jaka država koja stoji iza njih. Ne znam koliko je to proporcionalno usklađeno, ali osećam da od kada su Jugoslav Pantelić i Mladen Đorđević uzeli FEST u ruke naš prestižni festival postaje sve ozbiljniji, snažniji, prodorniji i smisleniji.