•  
    • Ekipa filma Zvizdan ispraćena ovacijama!

      FEST 2016 / Vesti / Ekipa filma Zvizdan ispraćena ...
      28. Februar 2016.
      Večeras je ekipa filma Zvizdan nakon projekcije u Sava centru pozdravljena ovacijama. Pročitajte i intervju sa rediteljem filma, Daliborom Matanićem

      - Kako ste došli na ideju za ovaj neobični projekat od tri priče o (ne) mogućim ljubavima koje se sklapaju u jedinstvenu filmsku celinu?

      D. M. - Celi okidač je bio iz moje familije, iz susednih familija i okolice. Postoji neka uslovljenost nacijama, religijama i sličnim stvarima u određivanju ljubavnih poriva, što mislim da je apsolutno protiv bilo kakve logike ako dođemo do nekih najviših poriva kao što su ljubav ili humanost  ili tolerancija. Kroz rad na scenariju se razvila ideja da se prikaže cirkuliranje povjesti, jer mislim da se u ovim krajevima može napraviti  matematička šema kako se svakih 40 godina ponavlja povjest koja uzrokuje jako puno nesreća i žrtava. U filmu se kroz ponavaljanje, kroz tri dekade,  pokušava pročistiti taj ljubavni kod i nekako osloboditi od stega koje mržnja nameće kroz generacije. Ta ideja je uslovila i da isti glumci igraju u sve tri priče.

       

      - U Vašem filmu preovlađuju emocije, nema politike, ali je autorski stav jasan. Može li se stoga „Zvizdan“ opisati kao angažovani film?

      D. M. - Mislim da je na određeni način čak vrlo politički angažiran, ali nije napravljen tako. Nije napravljen tako da se zaprlja politikom. On ide protiv politike. Mislim da u ovim krajevima, a i šire, jer pokušao sam ga napraviti što univerzalnije, ta poltika ne uspeva zato što ona gradi svoje poene na zidovima, a ono što sa filmom hoćemo reći totalno je obrnuto. Film je urađen tako da nudi neko novo rešenje, neki novi nivo, a po meni je taj nivo jedini kojim ovim krajevi mogu poći, kao i celi svet. To je put opraštanja, dijaloga, ljubavi i tolerancije, a ne nivo odbijanja, mržnje, podela i zidova.

       

      - Završna scena prikazuje otvorena vrata, ali pitanje je koliko glavni likovi mogu ubuduće da veruju jedno drugom?

      D. M. - Borili smo se kro ceo film, zato i postoje tri dekade u njemu, da se dođe  do tih otvorenih vrata. Šta će biti dalje, to niko od nas ne zna. Ako se sve podigne na neki novi, viši nivo - da li će uspeti, to je pitanje za svaku od tih osoba kako će krenuti dalje. U filmu je to neka vrsta naznake hepienda, koji će možda, samo možda uslediti, ali u svakom slučaju jeste naznaka nekog nivoa koji zaboravlja ono što je bilo.

       

      - Muzika u filmu nosi dosta simbolike. Kako ste je birali?

      D. M. - Uz muziku rađenu za film, ima i nekih stvari koje su emotivno kodirane, od „Idola“, od Tereze Kesovije, koje idu jako kontrastno. Recimo „Idoli“ kao simbol nekog anti državnog rokenrola, sa ciljem da da se prikaže da ljudi koji su išli iz tog kruga nisu bili ubojice, nisu bili spremni za rat, to je nevinost koja je prekinuta. Isto tako Tereza, koja ima neki mediteranski štih, blago ironično prikazuje taj život koji je bio netaknut, miran i ustvari sretan, a ratni konflikti sve to razruše. U muzici pisanoj za film išlo se na to da se veže uz pejzaže, životinje, uz sav taj netaknut svet koji ljudi svojom glupošću često poremete.

       

      - Kako tumačite to da su neki momci koji su slušali „Idole“ ipak postali militantni nacionalisti?

      D. M. - Sreo sam neverovatno puno ljudi koje su okolnosti, kontekst, lokacija primorale da postanu nešto što oni nisu verovali da jesu. Zato kažem da povjest uvek diktira da se nešto mora. A ne mora se ništa.

       

      - Kako ste odabrali glavne glumce - Tihanu Lazović i Gorana Markovića?

      D. M. - Tihana je najbolja u svojoj mladoj generaciji, ima neku drskost i sirovost, od početka sam s njom planirao da radim. Za muški lik sam prvi put napravio audiciju. Hteo sam nekoga ko je ravnopravan Tihani i kad se Goran pojavio to je bila ta hemija, ta energija između njih dvoje. Nemam šta puno reći o njima osim da su vredni radnici i puno vole da eksperimentišu, što je bitno za glumce - da se ne stavljaju u neke kalupe.

       

      - „Zvizdan“ je dobio niz nagrada u Kanu, Puli i na drugim festivalima, a šta je rekla publika, posebno u Hrvatskoj?

      D. M. - To je bilo jako zanimljivo, napravili smo turneju po svim gradovima, ne samo u Zagrebu, ništa elitistički, više komunikativno. Bili smo najgledaniji art haus film u istoriji Hrvatske, što je bitno jer danas slabo ljudi idu u bioskop ukoliko nije holivudska varijanta. Prošli smo mnoga manja mesta, ljudi su imali jako lepe reakcije i točne. Vidite da je jako puno ljudi to proživelo, da je jako puno njih potisnulo to u sebi i da se sada nekako prepoznaju, a prepoznaju i našu želju da se maknemo iz tog balkanskog mulja, iz taloga povjesti gde se stalno govori ko je ko, koje nacije ili religije. Te stvari su nebitne kad se dođe  do viših humanih principa.


      - „Zvizdan“ je Vaš deveti film, što nije mali opus za ovo podneblje. Kako to uspevate?

      D. M. - Idem glavom kroz zid, nemam drugog recepta. I radim bez puno benefita. Svi misle kako naš posao ima puno benefita, ali ne, svaki film je borba i sa svakim novim filmom se mora krenuti od nule. 

    •  
    •  
    • Galerija

    •  
    •  
    •