Nikias Krisos fim Bunker, razgovor

Za početak, ovo je veoma neobičan debitantski film, prilično ekscentričan. Kako ste uspeli da ga producirate, kako uopšte predstaviti potencijalnim finansijerima  jednu ovakvu priču?

Nikias Krisos: Pa da, bilo je prilično teško, u međuvremenu sam morao da postanem i sam producent (smeh). Radio sam prvo sa jednim drugim producentom i pokušali smo nekoliko standardnih načina finansiranja, čak i crowdfunding, ali nisam hteo ni da nudim scenario televizijama jer sam znao da bi to potrajalo veoma dugo. Obratio sam se naposletku jednoj velikoj producentskoj kući koja mi je izašla u susret i dala mi budžet koji sam pokušavao da sakupim, a sve na osnovu mojih kratkih filmova koji su im se dopali. Oni, naravno, takođe nisu znali kako će ovaj film na kraju ispasti, ali su bili dovoljno hrabri, ili možda dovoljno radoznali, što je dovelo do toga da imaju poverenje u mene i projekat. 

Film je teško pozicionirati, žanrovski je raznolik. Možete li da navedete neke uticaje ili važne reference?

Nikias Krisos: Rekao bih da su uticaji razni i dolaze iz književnosti, filma, stripova... Osim toga, uticaj saradnika na projektu, to je vrlo bitno. Ako bih morao da navedem neka imena, to su Kubrik, Polanski, Linč, Arđento, Kronenberg, dok su sa druge starne neizostavne i slepstik komedije, braća Marks... Mnogo uticaja, zaista.

Moji roditelji su veoma liberalni i podržavali su me u tome da postanem reditelj, tako da mogu da kažem kako na sreću nemam inspiraciju iz kuće (smeh). Bojao sam se u stvari kako će oni reagovati kada budu videli da je u filmu reč o porodici, ali im se veoma dopao i bio je im je zabavan, mislim da su ga čak ogledali četiri puta!

Kažete da je mnogo stvari nastalo u procesu i da je on bio od velikog značaja. Kako je izgledala ta saradnja sa glumcima i ostatkom ekipe?

Nikias Krisos: Rano sam razgovarao sa glumcima o njihovim ulogama, jer sam ih i pisao imajući upravo ove glumce u vidu, i hteo sam svo četvoro da ih zadržim kao tim. Svi su veoma karakteristični i znamo se dugo! Una je recimo istovremeno zastrašujuća i lepa, što je uzbudljivo režirati. Ostali glumci na nemačkoj televiziji glume u kriminalističkim serijama i stvarno sam hteo da ih stavim u neko novo okruženje. Nisam ni znao kako će recimo Klaus izgledati, ali sam bio veoma srećan kada sam ga video sa perikom i u pidžami! U Nemačkoj sa decom možete da snimate veoma malo, što je problem, ali i svet unutar ovog bunkera nije pravi svet već izvrnuti svet, a on je između odraslog čoveka i deteta i to me je nateralo da za ovu ulogu odaberem glumca koji je u stvarnosti stariji nego Una, njegova majka u filmu. Pripremali smo se dugo, išli smo u škole, družili se sa decom i posmatrali ih kako bismo analizirali njihovo ponašanje. Između ostalog, odabir starijeg glumca doprinosi izopačenosti i misterioznosti. I pored svega toga, ja mislim da je Klaus nekako sladak.

«Bunker» možda deluje apsurdno i groteskno na prvi pogled, ali društveno-politički aspekt ovog mikrokosmosa je slojevit i nimalo proizvoljan. Recite nam nešto o tome, zašto Vam je bilo važno da snimite ovaj film?

Nikias Krisos: Uvek me je interesovalo obrazovanje kao tema, nisam voleo srednju školu i njene principe, i istraživao sam o tim nekim mestima na kojima se ne primenjuje klasični sistem obrazovanja, nema ocena, deca uče kroz kreativan rad i tako dalje. Ima jedna škola tog tipa u Engleskoj, mislim da se zove «Samerhil». Osim toga, u Evropi i Nemačkoj se mnogo govorilo o tip «helikopter roditeljima» koji pritiskaju svoju decu i kao jako mlade ih teraju da se obrazuju, da uče što je ranije moguće, jer je konkurencija velika i svet je napeto i okrutno mesto. Mislim da je to važna tema.

Čini se da to i naglašeno dijalogom sa studentom u kom otkrivamo se Klaus nikada nije igrao, niti mu je poznat taj glagol.

Nikias Krisos: Da, baš tako, nedostaje mu taj ključni element detinjstva.

Paradoksalno je kako je Klaus odvojen od spoljašnjeg sveta, namernim i upornim radom roditelja, a od njega se očekuje da njim vlada!

Nikias Krisos: To je ta iracionalna potreba da nešto uspe iako nema veze sa stvarnošću. Okruženje u kojem se film odvija je svakako paradoksalno jer je naš junak sa jedne strane zaštićen, a sa druge roditelji stalno govore kako bi trebalo da postane veoma uspešan. Naš junak je spor i nije dorastao tom zadatku, a kontrolišući ga oni ne dozvoljavaju da ispuni svoju nametnutu ulogu, da postane predsednik, i ne daju mu da odraste. Mislim da na kraju on u određenom smislu uspeva da se emancipuje, ali i dalje ne znamo da li je spreman na spoljašnji svet. Međutim, nije samo Klaus nesiguran, mislim da je i student nesiguran; ako roditelji imaju visoka očekivanja od svog deteta, onda možemo reći da student ima visoka očekivanja od samog sebe. Njegov zadatak je pretežak i mislim da je kraj pozitivan čak i za njega, on ne može da se izbori sa stvarima koje mu odvraćaju pažnju i ranjiv je, zbunjen, iako deluje da se bavi veoma kompleksnim stvarima. Smatram da je zbog toga taj kraj za njega takođe srećan, nakon svega on oseća olakšanje jer se više ne nadmeće sa samim sobom, čak i ako nije ništa napravio. Postoje uvek ta visoka očekivanja, a ne mogu, niti bi trebalo, svi da ostvare neke glamurozne i posebne živote o kojima imaju iskrivljenu sliku.

U nekom simboličkom smislu, izuzetno je zanimljiv i Hanjrih, koji govori kroz majku. Šta za Vas on predstavalja, kako ste se odlučili da ovakav «spoljašnji element» postane deo filma?

Nikias Krisos: Demon ili kako da ga nazovemo, Hajnrih, on je recimo nastao u upravo tokom procesa, u razgovoru sa Unom, glumicom koja tumači lik majke. Zaključili smo da joj ovakav glas daje neki neobičan autoritet i time ona dobija najviše mesto u hijerarhiji ove male zajednice. Porodice poput ove o kojoj je reč u «Bunkeru» su često izuzetno religiozne i ljudi u velikom broju traže opravdanja za svoje postupke u nekoj višoj sili, teše se da je nešto izvan njihove moći, oni su samo glas ili medijum za neki veći autoritet. Čini mi se da je to delom i zbog odgovornosti koju ne žele da prihvate.

Da li radite na nekom novom projektu i da li planirate da se žanrovski krećete u sličnom pravcu?

Nikias Krisos: Trenutno razvijam dva scenarija, u fazi sam pisanja sa svojim koscenaristom još uvek, ali jedan od njih je film za decu - dakle nešto sasvim drugačije!