Goran Bogdan, glumac u TV seriji „Poslednji panteri"

- Igrate u velikom inostranom projektu. Kakav je bio osećaj kada ste pozvani?

G. B. - To je bilo kao dobitak na lotou. Lepo je to sve, nekako vas razmazi, u dobrom smislu. Ali na kraju krajeva, u srži je isto kad radite ovde i kad radite negde drugde, pogotovo naš deo koji smo snimali u Srbiji, sve su to bili domaći ljudi.

- Kakav je čovek Vaš lik Milan Čelik?

G. B. - On je dosta mračan i zatvoren, samostalan, sa puno unutarnjih previranja. Cilj mu je samo da zaštiti brata, to je jedino što mu je u životu ostalo. Na prvu loptu bi se reklo da je neki fajter, da je snažan i poduzetan, ali kad se malo zagrebe ispod površine, vidi se da je čak  izgubljeniji od drugih.

- Reč je o pljačkašima dijamanata, a da li ste se kao dečak igrali lopova i žandara?

G. B. - Normalno da jesam, samo koliko se sećam ja sam više bio žandar. Ali sigurno je bilo koketiranja i sa ovim drugim, svi smo mi i lopovi i žandari unutar sebe.

- Kakva je bila atmosfera na setu „Poslednjih pantera“?

G. B. - Fantastična. Svi hvale srpski deo ekipe, producenta Anđelku Vlaisavljević. Sa mnom su glumci Marko Janketić, Bojan Žirović, Boris Isaković. Mi smo bili  i u Londonu i u Marseju i u Crnoj Gori. Mislim da je srpska ekipa držala najveći standard profesionalnosti, a pored toga je imala i neku toplotu ljudsku, tako da je snimanje u Beogradu, po meni,  bilo najlepše.

- Šta mislite o zvezdama ove serije?

G. B. - Sa Samantom Morton sam imao dosta scena, povezani smo po scenariju. Sa Taharom Rahimom i Džonom Hartom ne, ali smo se družili. Oni su svi odlični, normalni, veliki profesionalci, dragi ljudi, jednostavni. Oduševio me je njihov pristup radu, koliko su predani, nisu bez vraga tu gde jesu, to je jako zasluženo.

- Ovaj projekat je svakako bio ponuda koja se ne odbija, a kako inače birate uloge?

G. B. - Nemam neku recepturu, jednostavno treba nešto da mi se potrefi. Međutim, čini mi se što sam stariji sve sam namćorastiji. Kad sam bio mlađi smatrao sam da mogu svojim entuzijazmom opravdati i neke rupe. Sada sam puno oprezniji.

- Igrali ste i u hrvatskom fimu „Svinjari“ koji učestvuje na Festu.

G. B. - To je nešto specifično. Reditelj Ivan Livaković i ja smo prijatelji još sa akademije, mislim da sam glumio u svim njegovim filmskim vežbama od prve godine studija. Ono što on radi je jedan meta filmski jezik, ne znam s kim bih ga uporedio, možda bi to bio Gaspar Noe, još i luđe. To nekada uspe, nekada ne, dosta je brutalno, specifično.

-  Često ste u koprodukcionim filmovima u regionu, šta mislite o tom načinu rada.

G. B. - Lako je reći da su to materijalni razlozi, nužnost za naša tržišta, ali ja mislim da je to geneološka nužnost, da smo mi neodvojivi jedni od drugih, uprkos nekim političkim previranjima. Mi gravitiramo jedni drugima, mi smo u najpozitivnijem smislu reči osuđeni jedni na druge. Šta god da se forsiralo sa političke strane, mi ćemo uvek da se vraćamo jedni drugima, kao neki magneti.

Koprodukcije su logične pogotovo na umetničkom nivou, jer smo mi umetnici i u Hrvatskoj i u Srbiji kao neka ugrožena vrsta, kao beloglavi supovi,  i to udruživanje nam daje neku veću šansu za preživljavanje.

- Da li Vam filmski i TV projekti ostavljaju vremena za rad u pozorištu?

G. B. - Apsolutno. Upravo danas počinjem rad na novoj predstavi „Pad“, po tekstu i u režiji Milana Kuspahića u Zagrebačkom kazalištu mladih.

- U Hrvatskoj ste i medijska zvezda. Da li Vam to prija?

G. B. - Izbegavam to. Ima me u šarenim magazinima, ali nije nikada do mene, ja nastojim to minimalizirati koliko mogu, malo sam čak i alergičan, ali eto, nekad se zalomi.