Anita Juka, producentkinja filma „Ti mene nosiš"

- Kako ste izneli ovaj zahtevan film, sa bezbroj lokacija, puno glumaca?

A. J. - Moja sestra, rediteljka  Ivona Juka i ja prošle smo na konkursu HAVC-a i dobile 30 posto sredstava, koliko inače daju svakom hrvatskom filmu. Te godine je bila dobra odluka fonda da se pusti što više debitanata, ali nismo znali da ćemo dobiti umanjena sredstva i prijavili smo se sa vrlo ambicioznim projektom. Film obuhvata tri priče, sniman je na 92 lokacije, sa 73 glumaca i glumica. Nije bilo dovoljno para, ali nismo htele odustati. Sklopili smo koprdukciju sa Srbijom, Crnom Gorom, Slovenijom. Drugom prilikom smo dobili sredstva od Eurimaža.

Put je bio poprilično dug - pet godina od scenarija do završeong filma, ali čini nam se da se isplatilo. Posle ovakvog posla, čini nam se da možemo raiditi bilo šta.

- Naslov zvuči simbolično. Koja je njegova osnovna ideja?

A. J.  - Mi uvek na kraju dajemo naslov. Na ovom filmu, pošto je bio dug proces promenili smo možda desetak naslova. To je kao sa detetom, tek kad se rodi onda ste sigurni koje ime treba nositi.

Ideja za ceo film je nastala iz pitanja koje su nam postavljale bliske osobe, a to je - kada ćeš se ti promeniti. To je pitanje koje smo skloni postavljati prijateljima i porodici. Pri tom smo teški kada treba menjati sebe, a jako bismo voleli menjati druge.

Razmišljale smo u koji kontekst to staviti i odlučile da to bude o očevima i kćerima, jer smo mi imale blizak odnos sa našim ocem, a čini nam se da je u filmovima to vrlo malo zastupljeno.

U filmu imamo različite odnose oca i kćeri - u prvoj glavna junakinja gubi oca koji boluje od Alchajmera, u drugoj devojčica Dora  želi  zadržati oca koji se vratio (iz zatvora) u njen život,  u trećoj je situacija da će se junakinja pomiriti sa ocem, zbog njene bolesti.

Naslov smo dali na kraju, u montaži, jer vrlo često nas nose u životu oni koje smatramo našim najtežim teretima.

- Kako ste birali glumce?

A. J. - Uz poznate profesionalne glumce imamo i naturščike koji su se odlično uklopili. Za lik devojčice radili smo veliki kasting, sa 250 dece, gde su roditelji izgleda ambiciozniji od kandidatkinja. Ivona je odabrala Helenu Beljan, mi ostali nismo bili baš za, ali je ona insistirala. Ispostavilo se da je to odličan izbor. Helena je ogroman talenat, a pritom skromna. Njenog oca igra Goran Hajduković, koji nam je ustvari pomagao da nađemo lokacije. Opet je Ivona bila ta koja je u njemu prepoznala autentičnost i odlično je ispalo. Teško je raditi sa naturščicima, ali je i izazov. Srećom sve se dobro uklopilo.

- Nagradjivani ste na festivalima, a da li ste zadovoljni kako je film primila hrvatska publika?

A. J. - Oduševljena sam. Naš distributer je rekao: za dramu koja traje dva i po sata, imaćete 200 gledalaca. A kad radite film želite da komunicirate s publikom, da dođete do što većeg broja ljudi. Nismo htele odustati, odradili smo neku medijsku gerila kampanju. Ali najviše nam je pomogla usmena preporuka, od uha do uha. Distributeri kažu da prvi tjedan određuje koliko će ukupno biti posetilaca. Međutim, kod nas je bilo obrnuta uzlazna putanja. Prvi tjedan je bio prilično loš, ali nakon toga sve više i više.

U Hrvatskoj je situacija takva da u multipleksima igraju samo američki filmovi, verovatno kao i ovde. Po prvi put su blagajnice pričale da su se za naš film ljudi vraćali, imali su potrebu da komentiraju film, da su plakali. Ono što je meni osobito drago - na Fejsbuku su pisali da smo im vratili veru u hrvatski film.

Mislim da smo pogodili neku publiku koja nisu tinejdžeri, privukli smo generaciju koja inače ne ide u multiplekse da se vrate u kina. Na kraju smo imali preko 10.000, što je u Hrvatskoj veliki uspeh.

- Snimali ste u koprodukciji, da li je to najbolji recept?

A. J. - Ako se tako radi samo da bi se popunio budžet, mislim da je to loš način. U našem slučaju veliku ulogu ima Vojislav Brajović (otac u prvoj priči), kompletna postprodukcija slike i zvuka je rađena u Beogradu. Mislim da takve koprodukcije nose kreativne elemente, susrete sa brojnim talentima, autorima i to unosi novu energiju.

- Kako ste postali crnogorski kandidat za Oskara?

A. J. - Crna Gora je bila sa deset posto sredstava koproducent. U svetu niko ne postavlja pitanja za „Mustanga“ sa turskom rediteljkom i glumcima, a bio je francuski kandidat. Ranije smo imali slučaj da je Hanekeova „Ljubav“ bila kandidat Austrije iako je sa velikim francuskim glumcima. U Hrvatskoj su ljudi skočili - kako ovo može biti crnogorski kandidat. Za nas ovo je bio prvi slučaj u regiji da je film kandidat neke druge zemlje. Meni je sjajno što su kolege u Crnoj Gori rekle: divno je da imamo ovakav film za prijaviti i da se čuje za nas.

Za vreme kampanje u Americi oduševio me je komentar da su ljudi rekli kako su zaboravili da čitaju titlove, što oni tamo inače ne vole, ali poneli su ih likovi i priča, setili su se svojih iskustava. Tako shvatite da ste uspeli napraviti nešto univerzalno.

 - Kakvi su dalji planovi sa filmom „Ti mene nosiš“?

 A. J. - Posle Festa bioskopska premijera ovog filma u Beogradu biće 7. aprila i zatim redovna distribucija. Moram da priznam da imamo tremu jer je publika u Srbiji inteligentna i zahtevna.