Razgovor sa Nadom Šargin pred večerašnju premijeru

 - Igrate Macu, neobičnu ženu, s jedne strane tragičan lik, a sa druge strane zlu osobu. Kako ste Vi doživeli tu ulogu?

N. Š. - Prvo moram da kažem da sam veoma zahvalna da je reditelj Oleg Novković, koji me je i probio na filmu još sa ulogom u „Sutra ujutru“, opet imao poverenja u mene. Dao mi je zadatak koji do sada nisam igrala, a bila sam i sama malo zasićena temama i karakterima koje sam igrala pre. To prosto ide po inerciji, nešto dobro uradite i onda vas za slično zovu. Sve je to meni jasno, ali negde nemate više šta da kažete. A kad sam pročitala ovaj scenario Milene Marković bila sam oduševljena. Odmah sam shvatila koliko je to teško, ali sam bila zahvalna.

Milena je moj omiljeni pisac, ali uvek joj kažem kad pročitam neku njenu dramu ili scenario: Koliko je tebe teško raditi, i rediteljski i glumački. Ona uvek ima više slojeva, ne ide prstom u oko, ima neku auru oko uloge koju ti moraš da nađeš, to neko osećanje, ne nešto konkretno i totalno jasno, nego malo čak i mistično.

Pogotovo mi se dopalo što je Maca toliko zla i surova. Takav je karakter, ona bi bila zla i da je srećna u životu, mada ne u tolikoj meri, a ovde njeno zlo kulminira iz njene tragedije i nesreće.

Kako se sećate procesa snimanja?

N. Š. - Sa Olegom i Milenom je uvek božanstvena atmosfera. Oleg obožava svoje glumce, neguje ih i tretira na strog, ozbiljan način, kao autoritet, ali osetite i poverenje i ljubav. To kako on radi sa glumcima, to je meni fenomenalno. On je mnoge glumce, pogotovo glumice, bukvalno probio na film, i to iz različitih generacija. To govori koliko on ima ukusa za glumce i napravi uvek sjajnu podelu od harizmatičnih i jako zabavnih ljudi, kao što je na primer Vuk Kostić.

Naravno da je bilo i naporno, naravno da novca nije bilo dovoljno, otpale su neke scene jer  nisu mogle da se snime, radili smo u kratkom roku, ali nas to nije sprečilo da napravimo sjajnu atnmosferu, za koju je pre svega Oleg zaslužan.

Šta za Vas znači naslov filma?

N. Š. - Mislim da je otadžbina ono gde si rođen ti i tvoji očevi. Rođena sam u Jugoslaviji i ja se nje jako dobro sećam. Imam neko lepo osećanje prema toj zemlji koja je mrtva, uništena i ubijena na najgori način. Po toj logici ja kao da nemam otadžbinu, ali ja Srbiju sada osećam kao svoju otadžbinu.

Mislim da je to mesto gde se do kraja treba izgraditi ličnost, i profesionalno i privatno, dati sve od sebe da radiš na svom duhovnom razvoju, pogotovo ako si iz kulture. U svakom slučaju, treba dati sve od sebe da budeš što bolji čovek i za tu zemlju što bolji radnik, šta god da radiš.