Mrvice, Migel Ljanso

Snimili ste film u Etiopiji, iako ste iz Španije, a ovo nije prvi put da ste radili tamo. Kakva veza postoji između Vas i ove afričke države?

Migel Ljanso: Otišao sam tamo iz drugih razloga, ali sam vrlo brzo počeo i da pravim filmove. Imao sam neku vrstu hercogovskog iskustva, i verovao sam da medijska slika o ovoj državi nije u potpunosti istinita. Uvek se govori o katastrofama i o gladi, pa sam imao potrebu da istražim kakva je prava Etiopija, te sam našao posao u ambasadi koji mi je omogućavao da putujem po čitavoj zemlji, upoznajem ljude i naposletku snimam.

Ne znajući Vašu privatnu predistoriju, gledaocu mora biti interesantno to što ste svoju distopijsku priču smestili u Afriku! Najčešće se postapokalipsa tretira iz vizure zapadne Evrope ili Amerike.

Migel Ljanso: (Smeh) Da, Etopija i Afrika uopšte su veoma daleko od našeg načina razmišljanja, a rekao bih da ja zapravo nisam otišao negde neobično da snimam, već sam pokušao da ikonografiju i simboliku zapadne civilazije odnesem tamo. Čak i ako odete na najdalje mesto na svetu, možete da prepoznate tekovine globalizacije.

Pop-kultura igra značajnu ulogu u Vašem filmu i čini se da pomoću nje pokušavete da izvrgnete ruglu poriv za brendovima i idolima. Van konteksta, oni u pustari post-Etiopije gotovo da ne znače ništa.

Migel Ljanso: Apsolutno, presecanjem veza između objekata i prirode vi počinjete da pravite neke nove veze i reference. Na ovome se temelji i svaki dobar humor, kao i svaka refleksija; ukoliko pogledate filmove Bastera Kitona ili braće Marks, recimo, oni uvek nalaze nova značenja za stvari i time prouzrokuju smeh. Tokom ovakvog slepstik pristupa vi se dakle zabavljate, ali istovremeno se zapitate o pravom značenju nekih stvari.

Tako je. Koja je uopšte razlika između Boga i Majkla Džeksona?

Migel Ljanso: Vi meni recite! Koja je razlika između Boga i bogataša? Dajemo neverovatan značaj raznoraznim stvarima.

Pa opet, Vaš glavni junak i dalje veruje da će mu Deda Mraz pomoći da dođe do ostvarenja želja.

Migel Ljanso: Da, pa mislim da je i za njega važno da veruje u nešto, to nas povezuje sa likom. To svi radimo, živimo u određenim fantazijama i po određenim pravilima, koja su povrh svega nasleđena. On ima potrebu da preispita ova pravila, ali ima i nadu u to da će figura Deda Mraza moći da mu pomogne da izađe iz tog beznađa i živi srećno sa svojom ženom na drugoj planeti. Nada opstaje.

I pored svih zanimljivih i nadrealnih elemenata koje smo pomenuli, sama struktura priče je veoma pojednostavljena.

Migel Ljanso: Siguran sam da u srži svake priče leži nešto jednostavno, nešto što nas povezuje. Svi ponekad osećaju neko intimno ludilo i izgubljenost, to su pitanja koja se odnose na sve ljude. Na kraju, to je nalik na neku priču poput Odisejeve: pojedinac mora da ode na daleki put da bi saznao ko je, da bi nešto naučio. U suštini, da, priča je veoma jednostavna.

Izlažući globalizaciju i pop-kulturu tvrdite da je moderno društvo otišlo predaleko. Međutim, i dalje preovladava osećaj da će se nakon apokalipse ljudi vratiti pravim vrednostima, konačno neopterećeni.

Migel Ljanso: Da, ja najviše govorim o ljubavi, a za mene je ideja ljubavi usko povezana sa domom. To je veoma lična stvar za mene i ne bih o tome mnogo govorio, ali verujem da je jasno.

Možete li da navedete neke reference i uzore u filmu, ili čak literaturi?

Migel Ljanso: Odnos između ljudi i pejzaža je za mene ono na čemu se temelji čitav film. Pejzaž nije samo predeo koji se posmatra izdaleka, oni su prepuni značenja. Svaki predeo ima neku simboliku! U tom smislu, rekao bih da su mi negde uzori Tarkovski, Hercog svakako, čak i nadrealisti, Dali, Bunjuel... Pejzaži reflektuju ljude.