Žiri Glavnog takmičarskog programa

Žiri Glavnog takmičarskog programa: Pavel Lungin, Darko Bajić, Hristina Popović, Janko Popović Volarić, Gjermund Gisvold

-Gospodine Lungin, kako vam se za sada čini selekcija?

Pavel Lungin: Mislim da sam shvatio osnovnu ideju onoga ko je pravio selekciju, a to je kako da mlad čovek živi u savremenom društvu. To je tema mladih ljudi koji ulaze u život odraslih i sam život doživljavaju pomalo kao bolest.

-Gospodine Gisvold, vi ste scenarista, kako ocenjujete priče filmova u ovogodišnjem programu?

Gjermund Gisvold: Ima mnogo hrabrih, izazovnih priča i bilo je očigledno da su neki filmovi komentari o društvu u kome su junaci zarobljeni. Takođe bilo je dosta likova koji imaju potrebu da se povežu sa svojom seksualnošću. Bio sam vrlo impresioniran nekim pričama, ali nekima manje jer nisu uspele da urade ono što su pokušavale, ali bile su iskrene i trudile se da kažu nešto.

-Gospodine Bajiću, kada ste u žiriju, šta je to za čime tragate u filmovima?

Darko Bajić: Pošto sam dugo decenija profesor, uvek pokušavam da shvatim šta je ustvari novi hrabri prilaz generacija koje dolaze. Na ovom FEST-u smo imali šansu da vidimo uglavnom mlade reditelje, njihove prve ili druge filmove. Ova selekcija nam je pružila šansu da vidimo kako film funkcioniše i kako razmišljaju i rade mlade generacije iz sveta. Tendencija koja se oseća poslednjih godina u svetskoj kinematografiji jeste to približavanje dokumentarnom filmu, što nam stvara velike probleme kad treba da ih procenimo na pravi način. Vi možete uzeti kameru, izaći na ulicu i snimiti realne prizore koji jesu istiniti. Ono što nije naše iskustvo a jeste iskustvo ljudi iz čitavog sveta ćemo videti na platnu i to je zanimljivo. Ali ja sam izuzetno razočaran time što ne vidim duh mladih reditelja, ne vidim maštu, ne vidim filmove u kojima ću sem realnog pristupa životu videti šta oni zapravo misle, o čemu sanjaju, šta imaju da kažu. Kao da se kinematografija pretvorila u jednu priču o tome kako je život tragičan. Život jeste tragičan, ima trenutaka kad svako biće dođivljava tragediju, ali zaboga, život je zanimljiv! Život traje 50, 60, 100 godina, dešavaju se mnogo bitnije i važnije stvari. Zar ljubav nije bitnija od tragedije, zar nas ljubav ne obogaćuje? Postoje filmovi koji pokušavaju da nam objasne da je sve sivo oko nas. Ako se sa tim složimo u životu onda bih bar u bioskopu voleo da vidim mlade ljude koji daju energiju i ideju kako i na koji način prevazići to što je sivo oko nas.

-Janko, Hristina, kada gledate filmove, da li prvo razmišljate o radu vaših kolega ili nečem drugom?

Janko Popović Volarić: Mislim da ne bih smeo tako da gledam.

Hristina: Nekako mi je to prvo ono na šta obratim pažnju. Ono što me raduje je da ima dosta jako dobrih ženskih likova. Kad se kaže glavna uloga, kod nas se to brka sa najvećom ženskom pojavom u filmu koja je zapravo sporedni lik, a ovde ima dosta nosećih ženskih uloga i to me posebno raduje, što je krenulo nešto da se menja u tom pravcu. Mislim da smo mi žene jednako zanimljive kao i muškarci.

-Da li mislite da je ovaj broj filmova u programu idealan?

Pavel Lungin: Ja mislim da bi 10, 12 bilo sasvim dovoljno jer ponekad zbog kvantiteta gubimo kvalitet. Ne treba rad žirija da se pretvori u fizički rad i prestane da bude inteketualni.

Darko Bajić: Sigurno da ljudi koji se bave festivalima to mogu bolje da procene. Ja kad idem na festivale, godi mi da vidim što više filmova. FEST je dobio jedan svoj oblik na kome treba raditi, ovo je dosta hrabar pomak od onog na šta smo navikli, ali treba na tome raditi. Treba razmisliti da li je ovo tek prva stepenica ka nečemu što treba našoj kinematografiji, a to je nacionalni festival gde bi se na godišnjem nivou sumirali rezultati svih onih koji rade na filmu i svih onih koji itekako dobrinose tome da mi imamo srpsku kinematografiju. Ali bih dao savet da ako se menjaju pravila, da se menjaju sada odmah a ne pred FEST svake godine, da se unapred postavlja cilj.