Intervju sa rediteljkom film „Zašto si me ostavio" Hadar Morag

U odnosu između Muhameda i Guroviča, da li Muhamed izlazi kao žrtva?

Hadar Morag: Mislim da je on žrtva na više načina. On je nomad u svojoj zemlji, nomad u svom jeziku, lebdi u tom nekom haosu. On je sin palestinskog kolaboratora, tako da ga maltretiraju Palestinci i mrze ga Jevreji, i on je na neki načen odbačen iako je nevin.

Koliko je religija važna u vašem filmu?

Hadar Morag: Na neki način odnos između Guroviča i njega je kao između boga i vernika: Gurovič pokušava da ga spase, izvuče iz tog mesta gde se dečak krije. Tako da imamo taj religijski momenat i imamo samo žrtvu na kraju. Francuska teološkinja i filozofkinja Simon Vejl kaže da je agresija vrsta lavine, koja se kotrlja i postaje sve veća i veća, i da neko mora da je apsorbuje, da upije svo to zlo i zaustavi. Iz njenog katoličkog ugla to je Isus. Iz mog ugla to je dečak koji pokušava da svojim slabašnim telom zaustavi to zlo i prekine taj ciklus nasilja.

Pošto u filmu nema puno dijaloga, da li tišina i buka predstavljaju dva sveta kojima pripadaju vaši junaci?

Hadar Morag: Buka koja se stalno javlja u filmu predstavlja na neki način muziku samog filma. Ta muzika je teška, nasilna, i sve što se dešava u filmu se doživljava somatski, kroz telo. Nema puno reči zato što reči slede tada kada je sve već gotovo, kada se sve već završi. A inače reči su ograničavajuće i ne mogu da opišu ono što se dešava. Ja sam pokušala da prikažem sve te stvari bez reči i ta buka u  dešavanjima nam pomaže da te stvari osetimo odmah i sada. Zbog toga nisam koristila mnogo reči, jer smatram da one ograničavaju sam doživljaj filma.

Kako ste pronašli natuščike koji su u filmu?

Hadar Morag: Što se tiče starijeg lika u mom filmu, oštrač noževa, nega sam poznavala od ranije. On se zapravo bavi time i u stvarnom životu, tako da sam po njemu pisala scenario. Dečak Muhamed je sa zapadne obale, nemu je ulaz u Izrael zabranjen, ali pokušava da preživi, tako da boravi na teritoriji Izraela bez dozvole. Muhamed je prao sudove, tako sam ga upoznala i odmah mi se dopao. Otišla sam sa njim na zapadnu obalu, što baš i nije proporučljivo, upoznala sam njegovu porodicu u selu,  bili su sjajni. Pošto sam htela da sve tako bude odmah, spontano i momentalno, nije bilo proba kada smo snimali.

Koliko ste morali da korigujete prostor kako biste postigli ovakav efekat u filmu?

Hadar Morag: Uvek je situacija bila takva da moramo malo da korigujemo prostor koji nam se već dopao. Ali uglavnom najbolje nam je bilo kada su se stvari dešavale spontano i neočekivano. Jednom prilikom smo snimali na jednom vrlo, vrlo problematičnom mestu, pa je došao neki Eritrejac koji je uzeo flašu acetona od šminkerke na setu i celu je popio. Onda je počeo da povraća, a zatim nas je optuživao da smo pokušali da ga otrujemo. Tako da smo se svačega nagledali, i snimali smo uvek na  tako „čudnim“ mestima, ali onda vidite da ima i gorih.

Koliku ulogu igra sam grad Tel Aviv u filmu?

Hadar Morag: Tel Aviv jeste liberalan grad, ali su ljudi koji žive tamo rekli da ga nisu propoznali, da su ga videli kao neku verziju urbanog pakla, da liči na Teheran.  Tako da jeste liberalan grad, ali je to film o jednom arapskog dečaku, a Izrael je jedno jako traumatično mesto, sa puno potisnutog nasilja i seksualnosti, tako da se na kraju se ta seksualnost izražava kao nasilje.