Zrinko Ogresta, reditelj filma „S one strane"

Šta Vas je privuklo ovoj neobičnoj priči Mate Matišića?

Z. O. -  Ne bih hteo da zvučim neskromno, ali motiv ovog filma sam zapravo je doneo Mati. Reč je o problemu koji me davno zanima, dugo sam tražio saradnika sa kojim ću taj problem moći na pravi način da oblikujem. Promenio sam nekoliko saradnika, u međuvremenu snimio čak dva filma, dok nisam naišao na Matu koji se potpuno senzibilizirao sa tim problemom, video ga isto kao i ja i uz njegovu pomoć i talenat je nastao scenario.

Koji je to motiv koji Vas je toliko intrigirao?

Z. O. - Za mene je tu reč o temi oprosta, koliko smo mi kao ljudi spremni da oprostimo. Zanima me taj put koji osoba treba da prođe da bi nekome oprostila. Mislim da se oprost ne događa po nekakvoj milosti Božjoj, oprost je prilično složen postupak. Razmišljajući o ovom filmu nastojao sam da prokopam razne stvari duboko u sebi, da pronađem sopstvene rane i da pronađem način kako bih sam došao do nekakvog oprosta u nekim svojim primerima i ličnim pričama. Dakle, vlastiti doživljaj sam transponovao u scenario i čini mi se da je film, ako ništa drugo, iskren i pošten.

Koliko su naša društva, dvadesetak godina posle rata, spremna da oproste?

Z. O. - Mislim da nije problem u tome, jer nije društvo nešto što prašta, oprašta pojedinac, a društvo je skup pojedinaca. Mi svi često imamo nekakva traženja od društva, od jedne skupine nečega što je često beživotno ili amorfno, a mislim da svi moramo poći od sebe. Ako smo pojedinačno kadri da oprostimo, da pojedinačno učinimo nešto dobro, to će se reflektovati na to što zovemo društvo.

Kako ste izabrali glavne glumce?

Z. O. - Ksenija Marinković i Lazar Ristovski bili su moj prvi izbor, mada ranje nisu radili zajedno. Inače, ja nikad nemam glumce u trenutku dok pišem, tek kad završim tekst mislim na glumce. Njih dvoje su bili moj prvi i čak ultimativni izbor. Intuitivno sam osetio da bi to mogao da bude dobar spoj. Potvrdilo se da jeste, ne samo na prvoj probi već pri njihovom  prvom susretu. Video sam da se tu dešava neko ljudsko prepoznavanje, da su tu neki slični senzibiliteti, što je dobar put ka uspešnoj saradnji.

Film drži pažnju i bez akcije, u scenama telefonskih razgovora Vesne i Žarka, sa dugim tišinama? Kako ste to postigli?

Z. O. - Meni je kao reditelju prilično nezahvalno da dešifrujem i tumačim svoje stvaralačke ili autorske postupke. Kada to nastojim da verbalizujem, čini mi se da postajem banalan, pa se obično suzdržavam od takvih odgovora, ali reći ću da sam u ovom filmu nastojao da se služim adekvatnim filmskim sredstvima, naslanjajući se na svoj filmski rukopis, ali nastojeći da ja kao reditelj budem za takozvanog običnog gledaoca što nevidljiviji. Mislim da je za svaki dobar film temeljna stvar ono što običan gledalac primećuje, a to su glumci i priča. Kada režiser izbija u prvi plan čini mi se da  onda uvek nešto ne štima.

Kakav je lik Žarka, koga igra Ristovski?

Z. O. - Žarko je lik sa ranom, čovek koji je preživeo veliku traumu, još iz rata. Međutim, on je osoba koja je te traume vrlo svesna i pokušava da se te traume i čak mržnje reši. Put koji bira da bi do toga došao je vrlo delikatan, bira put koji je u određenom segmentu možda čak i nečastan, jer ranjava jednu osobu da bi sebe oslobodio. Tu ja postavljam pitanje sam sebi - da li je to časno ili nečasno. Žarko bira jedinu slamku spasa koju on vidi kao takvu. Teško je suditi nekome ko je proživeo takvu patnju kao on.

Film „S one strane“ je nagrađen na Berlinalu, a šta očekujete od premijere na Festu?

Z. O. - Ne bih voleo da zvučim patetično, ali još pre Berlina rekao sam da je pravo uzbuđenje ono sa kojim dolazim u Beograd. To je zato što sadržaj filma problematizuje temu koja se tiče upravo nas  ovde, u Hrvatskoj i Srbiji.