Danijel Garsija, reditelj filma H

-Kako ste došli do ideje za ovaj film? Da li vas je inspirisao neki događaj, ili ste imali u glavi neku upečatljivu sliku, šta je bio okidač?

Bilo je tu nekoliko stvari. Prva velika stvar je bila kad smo pronašli one realistične lutke beba. Moja partnerka Ranija je putovala u Argentini i videla te lutke u jednoj prodavnici, ušla da pita šta su i otkrila celu tu grupu ljudi koja pravi te lutke, a zatim i grupu ljudi koja se o njima brine, to je cela sub-kultura. Počeli smo da istražujemo dalje i našli veoma čudne stvari, snimke na internetu, i pomislili kako bi bilo fascinantno imati lik koji se brine o tim lutkama. Počeli smo da pišemo taj lik, a zatim su kroz druge stvari u našim životima počele da pristižu i druge slike i ideje, kao što je ta slika glave statue koja pluta niz reku i lažne trudnoće. Scenario sadrži sve te ideje koje smo stavili pod kišobran onog neobičnog meteora odnosno neobjašnjivog događaja koji počinje da menja živote ljudi.

-Možete li da objasnite vezu sa grčkom mitologijom- imamo grad Troju, dve junakinje koje se zovu Helen, plutajuću glavu antičke statue...

To sve smo povezali nakon što smo krenuli da pišemo, nismo u početku planirali da imamo priču koja ima veze sa grčkom mitologijom ili Ilijadom. Mi živimo u Njujorku pa smo isprva tamo smestili priču, ali dok smo pisali jedan prijatelj nam je rekao za grad Troju u državi Njujork. Nikad nismo čuli za taj grad i nismo ni znali da postoji, ali delovao nam je zanimljivo i otišli smo da ga posetimo. To je jako zanimljiv grad, nekako je sumoran i tih, a i ranije smo voleli da snimamo filmove u malim gradovima za koje niko nije čuo. Kad smo odlučili da tamo premestimo film shvatili smo da možemo da nazovemo naše junakinje Helen, poigravamo se sa Jelenom trojanskom i dodajemo elemente grčke mitologije.

-Šta je za vas značilo to povezivanje s mitologijom?

Bilo nam je interesantno da se poigravamo sa jukstapozicijom starog i novog. Imamo stariju ženu i mlađu ženu, stariji par i mlađi par. Bilo nam je interesantno da se igramo sa tim, sa klasičnim temama u koje unosimo nove elemente. Takođe, već smo imali neke elemente kao što je figura konja koji su se uklopili savršeno sa grčkom mitologijom. Ti elementi mitologije bi možda bili tamo i da je film ostao u Njujorku, ali se igrom slučaja sve dogodilo u gradu Troja i sve je nekako palo na svoje mesto i dobilo smisao.

-Polje Asfodel u grčkoj mitologiji je mesto gde završavaju duše koje ne pripadaju nigde, ljudi koji su živeli živote ni po čemu posebne. Da li je to referenca za polje na kome završavaju ljudi kad upadnu u „hodajuće kome“?

Ne, zapravo, i taj deo priče je bio u scenariju od ranije, za nas je to bilo poigravanje sa masovnom psihozom. Kroz istoriju imate vrlo neobične slučajeve kad su grupe ljudi, celi gradovi, upadali u te čudne deluzije, tako da smo mislili da je to vrlo interesantno i dobra ideja za film. I opet se desilo da postoje paralele sa grčkom mitologijom, ali nismo to uradili s namerom, nego smo tek posle shvatili da se poklapa, što nam je bilo super.

-Interesantno je da u apokaliptičnim filmovima uvek vidimo masovnu histeriju, dok ovde vidimo ljude koji poprilično mirno reaguju na čudne događaje kao što su promene u gravitaciji i slično.

Postoji mnogo načina na koji smak sveta može da se odigra, može da bude katastrofičan, da svi polude i krenu da paniče, to je jedan način. Ali takođe mislim da može  da se odigra i na način na koji nikad ne bismo pomislili, možda nikad ne bismo ni znali da se smak sveta sprema. Čudne stvari se dešavaju stalno, što ne mora nužno da znači da se svetu približava kraj. Nije da se ljudi u filmu ponašaju normalno, kao da se ništa ne dešava, nego je to što se dešava nešto što ne mogu da razumeju, tako da nemaju vremena da se osveste. Film se dešava u roku od tri, četiri dana i u tom vremenskom periodu nema odgovora, da se radnja nastavila još nedelju, dve, možda bi ti ljudi dobili odgovore i počeli da paniče jer se dešava nešto suludo. Ali film se dešava u tom vremenskom balonu bez odgovora, zato se naši junaci ponašaju tako naivno, nisu svesni da se nešto veliko događa.

-Da li na kraju Helenin postupak doživljavamo kao neku žrtvu koja će spasiti sve ostale?

Ljudi koji završe na tom polju su za nas nekako ljudi sa najviše problema u tom gradu. Ako ste bili u tom gradu posle pada meteora i nešto vas je u životu mučilo, imali ste potrebu da odete na to mesto. Možda je ta  Helen bila u najvećim problemima, njeni problemi su prosto bili preveliki,  i zato joj se to desilo. Svi ostali su uspeli da prođu kroz to iskustvo, probude se i nastave sa svojim životima, samo Helen nije uspela. Ne mislim da se ona žrtvovala ili da je imala neki motiv da spase ostale.

-Ostavili ste kraj otvorenim, ne znamo šta će biti sa svetom, ali da li ste optimistični, da li ima nade?

Nisam siguran da smo ovo posmatrali kao smak sveta. Moguće je da će se s vremenom to proširiti i preuzeti ceo svet, ali za nas je to bio jedan događaj, čudan događaj koji ne može da se objasni, ali nije nužno kraj sveta. U tom smislu ne znam da li sam optimističan, ali za nas je definitivno neophodno da kraj ostane otvoren i da ne odgovorimo na to pitanje, jer kao što sam rekao, u tom svetu ne postoje odgovori još uvek, tako da ih ni mi nemamo.

-Dobili ste nagradu Independent spirit za „nekog na koga treba obratiti pažnju.“ Da li vam je to otvorilo neka vrata i olakšalo put ka sledećem filmu?

Nadamo se da jeste, bilo je malo lakše da upoznamo neke ljude, potencijalne investitore i producente. Uspeli smo da dobijemo agente u Holivudu što je sjajno. Počelo je da biva lakše, ne znam da li će u budućnosti biti lakše da snimamo filmove i nađemo finansiranje, ali pomoglo je i dovelo nas do tačke u kojoj možemo da se nadamo da ćemo raditi ambicioznije filmove. Imamo nekoliko ideja koje trenutno pišemo i pokušavamo da plasiramo kroz razne kanale, a i prilaze nam ljudi sa scenarijima koje su drugi napisali ali žele da mi režiramo.