Intervju sa rediteljem filma „Novajlija" Kej Berijem

Kako ste došli na ideju za film?

Kej Beri: U nekom trenutku sam pročitao da Sjedinjene države troše oko sedamdeset posto budžeta za obaveštajne službe na plaćenike. Oduvek sam uživao u Džejms Bond filmovima, i bilo kojim drugim špijunskim trilerima, tako da mislim da je jako zabavno raditi taj žanr. Kada sam pročitao statistike i video da toliko novca ide samo na nezavisne plaćenike, mislio sam da je to jako zbunjujće. Hteo da napravim priču koja daje takav osećaj kroz jedan lik, tako da bismo znali samo ono što on zna, a ne neki objektivniji pristup, jer bi završili sa protagonistom koji deluje jako zbunjeno i ne zna šta radi. To je način kako da se bar malo promeni žanr, ali ostane u njegovom svetu.

U prvoj polovini filma deluje kao da ste poštovali sva pravila žanra, međutim u drugoj ste stvari potpuno izokrenuli. Zašto ste to uradili?

Kej Beri: Hteo sam da napravim film o odrastanju i kako zapravo svet funkcioniše, zbog čega ima tako mračno i brutalno osećanje. To je momenat kada pomislite da ovo nije onako kako bi žanr trebalo da izgleda, gde protagonista mora da spase devojku i ostale stvari. Tako da se nadam da je film više o njegovom putovanju, shvatanju njegove moći, ali kroz izdaju, poteškoće, opiranja i patnje. Mislim da je to njegova tačka preobražaja, u smislu da je očekivao da će raditi ono šta mu drugi kažu i da će biti jako uspešan u onome što radi. Onda shvata kako zapravo svet funkcioniše i sada mora da donosi svoje sopstvene odluke, i koji će pravac delovanja da preduzme.

Da li mislite da je na ovaj način film realističniji i bliži stvarnom svetu nego svetu koji staraju filmovi?

Kej Beri: Želeo sam da film ima reference na stvarni svet, da bude stvaran i lep, ali u isto vreme da pratim neke konvencije strukture. Tako da se nadam da je film zabavan, ali i da podstiče na razmišljanje. Nisam želeo da ljudi gledajući film samo jedu kokice i kada ih završe razmišljaju o tome kako žele da odu kući, nego da razmišljaju o nečemu više, čime se film bavi.

Koliko ste se posvetili proučavanju ove teme kojom se film bavi?

Kej Beri: Definitivno sam se mnogo bavio time, pogotovo u smislu kako se ljudi ponašaju u takvom svetu. Čak smo i za glavnog junaka angažovali bivšeg obaveštajca Britanije koji ga je dosta trenirao. Tako da sam želeo da dobijemo što smo više mogli realnih stvari za film, ali ipak mislim, pošto je kamera mnogo vremena na samom protagonisti, da je ovo više o njegovom emotivnom putu nego o tome kako se zapravo to odvija u stvarnom svetu. Više je o onome kako to funkcioniše u situaciji u kojoj se protagonista nalazi. Bilo je dovoljno istraživanja da postavimo temelje priče, ali siguran sam da postoji negde čovek koji će reći „To nije baš tako“.

Koliko je postavka priče u Beogradu uticalo na mentalno stanje junaka u filmu?

Kej Beri: Mislim da je veoma mnogo. Kada sam prvo došao na ideju za scenario,  bio sam kao tipičan Amerikanac i rekao da će se to odvijati u istočnoj Evropi, jer sam mislio da je to mesto gde su takve stvari moguće. Ali onda kada sam došao ovde, izviđao i konačno odabrao Beograd, svideo mi se grad i to koliko on u sebi ima nekih detalja koje sam želeo da stavim u film. Želeo sam da gledaoci više razmišljaju o njima kako bi im podstakao maštu, tako da sam pokušao da stvorim osećaj da se to zapravo dešava u Beogradu i u srpskoj kulturi. To je bukvalno uticalo na sve, zato što sam želeo da se sve dešava baš ovde, zbog čeka sam mnoge delove scenarija morao ponovo da pišem, da bih imao tu autentičnost. Mislim da postoji nešto kada odete da gledate film u čemu svi mi uživamo, idete u svet koji ne poznajete. Kada gledate „Ratove zvezda“, vi razmišljate o tome kako je to potpuno novi svet o kome ne znate ništa, i interesuje vas da saznate. Mislim da, pošto većina ljudi širom sveta nije bila u Beogradu, vaj film zapravo radi taj posao. To je zapravo bio cilj, da odvedemo gledaoce u strani svet, ali da im date strukturu i formu na koju su navikli, tako da bude zabavno da odete u taj svet.

Koju su reditelji najviše uticali na vas za ovaj film?

Kej Beri: Uglavnom francuski. Obožavam taj sporo-goreći kvalitet francuskih reditelja 1960-ih, tako da je to jako mnogo uticalo na to kako će flm izgledati. Mislim da smo stvorili toliko sjajnih svetova u starijim filmovima. Iz Holivudske perspektive, imamo sve te Marvelove superheroje u svetu velikog filma, ali ponekad je dobro malo vratiti se i razmisliti šta je to što te filmove čini dobrim, šta je to zanimljivo i da li postoji način kako to da unapredimo, održimo zanimljivim, jer je ipak bilo potpuno drugačije snimati filmove tada. Imaju neverovatno lepu kameru, boje i dizajn, tako da mislim da je zapravo mnogo došlo odande.

Šta ste dobili, a šta ste izgubili snimajući film u Srbiji?

Kej Beri: Mislim da smo više dobili snimajući u Srbiji. Jednostavno ćete ići tamo gde dobijete najviše za svoj novac, tako da je to bio jedan od primarnih razloga da dođemo ovde. Ali ono čime sam bio impresioniran je to koliko ovde postoji filmske tradicije, koliko talentovanih ljudi ovde ima, koliko talentovanih glumaca ima. Tako da mi je primarni razlog da dođem ovde bila sama lokacija, ali onda sam bio jako prijatno iznenađen time koliko ovde ima veoma dobrih filmmejkera.