•  
    • Konferencija za štampu sa ekipom filma „Novajlija"

      FEST 2016 / Vesti / Konferencija za štampu sa ekipom filma ...
      05. Mart 2016.
      Osećam se fantastično što sam ponovo ovde. Prvi put sam bio u Srbiji kada smo snimalji film, to je zapravo bio prvi put da sam uopšte bio u ovom delu Evrope

      Sa kavim emocijama i sećanjima ste se vratili u Beograd nakon snimanja filma?

      Entoni Lapalja: Osećam se fantastično što sam ponovo ovde. Prvi put sam bio u Srbiji kada smo snimalji film, to je zapravo bio prvi put da sam uopšte bio u ovom delu Evrope. Ne mogu da kažem da sam bio iznanađen, ali sam bio prezadovoljan ljudima ovde, uživao sam u njihovom društvu. Smatrao sam da je Srbija drugačija ali na pozotivan način, naročito mi se se svideo Beograd kao grad, jer postoje delovi grada koji su lepo sređeni, a postoje i delovi koji i nisu tako sređeni, ali sam na takve delove navikao s obzirom da sam živeo dugo u Njujorku. Kao što sam već rekao, ljudi su otvoreni i prijateljski nastrojeni, naročito bih pohvalio ekipu koja je radila na filmu, oni su izvrsni i  u svojoj veštini su jednaki sa bilo kojim drugim delom sveta.

      Koliku vam slobudu daje špijunski triler?

      Kej Beri, reditelj: Uživao sam u snimanju ovog filma, i kada je reč o žanru on je jako zanimljiv. Izazov na ovom projektu je bio, budući da smo imali mali budžet, morali smo da radimo u jednom okviru koji je relativno skroman, ali da i dalje bude uzbudljiv film, i da vam priredimo jednu vožnju kroz ceo taj svet.

      Da li je Anja tragičan lik?

      Naomi Merlant, glumica: Lik koji ja igram, srpkinju Anju, jeste tragičan, ali ja sam u tu ulogu htela da unesem malo vedrine jer je ona jako iskrena. Ona radi u jednom baru, tako da sam i ja radila jedno vreme u baru, ovde u Beogradu, što je bilo jedno jako lepo iskustvo. Mogu da vam kažem da mi je bilo jako zanimljivo da igram Anju, jer sam imala priliku da vidim kako izgledaju srpske žene i kako one žive. Htela sam da ta osećanja koja sam doživela u druženju sa ljudima u Srbiji prenesem, jer sam osetila da su ljudi iskreni, tako da sam to htela da predstavim i kroz lik Anje. 

       Koliko se rad na filmu „Novajlija“ razlikovao od drugih stranih produkcija na kojima ste radili?

      Dragan Mićanović, glumac: Imao sam sam divnu saranju sa Kaijem u ovom filmu, scenario mi se jako dopao. Ja film i dalje nisam video, videću ga večeras, i jedva čekam da ga pogledam. Moram da priznam da je rad na ovom filmu bio izuzetno uzbudljiv, jer je uloga koja mi je dodeljena, uloga agenta Reja, koji ima zadatak da proveri šta se zbilo sa tom akcijom u Beogradu koja je krenula naopako, i ceo film se radi o tome da se sazna šta se zapravo zbilo. Ono što sam želeo danas da vam kažem je, kao što je reko i Entoni Lapalja, je da nema razlike između naših filmskih radnika i radnika u svetu, što je meni jako značajno za buduće projekte i ubeđen sam da će ovakvih projekata u našoj zemlji biti sve više i više. Nadam se da će ovaj film i uspeh ovog filma doprineti da strane produkcije dolaze kod nas i da će naši filmski radnici zasluženo dobijati sve više posla.

      Da li je tokom snimanja išlo sve po planu ili je bilo nekih nepredviđenih situacija?

      Srđan Stakić, producent: Iskustvo na snimanju je bilo zaista fenomenalno. Ovo mi je bio prvi put da sam snimao nešto u Srbiji, i plašio sam se baš puno, a i nisam bio baš dugo godina u Srbiji. Lično sam profesionalno osećao neki rizik, ali je snimanje prošlo zaista izuzetno. Jedna razlika u procesu snimanja ovog filma u odnosu na druge filmove koji smo radili kao koprodukcije je to da mi nismo doveli direktore svih departmenta iz Amerike, već su naši ljudi koji znaju šta rade, znaju svoj posao, bili glavni. Svi su odradili svoj posao, tako da smo uradili američki film ovde kod nas. Naši ljudi su pokazali šta znaju i šta mogu da urade i nisu bili tu neki Amerikanci koji su im govorili šta da rade, a šta da ne rade. To ćete videti i na filmu.

      Sve deluje tako profesionalno u filmu, da nema Beograda, pomislili bismo da je film sniman u Americi ili Kanadi.

      Bogdan Petković, producent: Apsolutno. Ovaj projekat je pokazao da je naša filmska industrija vrlo zrela i da može da radi takve projekte, što već godinama traje. To je prepoznato, tako da kažemo, i na višem nivou, jer je od kraja prošle godine potpisana uredba vlade Republike Srbije o saradnji, tako da se nadam da će ovakvih projekata biti još više.

      Tokom karijere ste igrali junake s obe strane zakona, da li vam je bilo draže da igrate kriminalce ili one koji ih jure?

      Entoni Lapalja: Razlika između njih je samo u znački (smeh). Mislim da je teško generalizovati, koga god da igrate, svaka uloga je jedinstvena i svaka uloga, svaki lik, ima određeni skup kriterijuma po kojima se taj lik ostvaruje.  Ono što je važno je da u svakom liku tražite ono što je ljudsko, da se ne fokusirate isključivo na njegovu profesiju. Smatram da njegovo zanimanje nije uopšte važno, jer ako recimo igrate kriminalca, važno je da ga ne osuđujete, da ne primenjujete svoj moralni kodeks, već da se stavite u njegovu kožu i da ga igrate iz njegove vizure i njegovih shvatanja.

       

      Da li  biste  se složili da je australijski film poslednjih godina lošiji zbog toga što talenti odlaze u Sjedinjene Države?

       

      Entoni Lapalja: Mislim da to nije razlog. U Australiji postoji neiscrpan izvor talenata i smatram da problem nastaje onda kada australijski autori pokušavaju da kopiraju formulu holivudskih filmova i na taj način se gubi ta njihova jedinstvenost i prepoznatljivost njihove kulture. Ako je film dobro napisan, režiran i odglumljen onda je on univerzalan, bez obzira na to odakle dolazi i gde je snimljen. Ja sam postao glumac tek 1982. i to u Americi, a ne u Australiji, i tada sam poželeo da se vratim kao glumac u Australiju, dok su mnogo glumci i dalje želeli da idu u Ameriku. Ono što je interesantno je da ako želite u jednom trenutku da se vratite iz Njujorka, morate da budete svesni da nećete dobiti tu količinu novca na koju ste navikli u Americi, i to je možda razlog zašto se neki australijski umetnici više ne vraćaju. Ono što je bitno napomenuti je to da se u Australiji snimaju više autorski, umetnički filmovi koji imaju drugačiji sadržaj od američkih filmova. 

    •  
    •  
    •